SREĆA JE NAŠA PRIRODA

Zakon spontanosti je osnovni i, u suštini, jedini zakon po kome se sve odvija.

Sreća je naša priroda, tj. istinska sreća je svojstvena našoj prirodi. Sreća nije u vremenu i prostoru, nije uzrok niti posledica, niti je u vezi bilo sa čim. Ona je prirodno stanje i za nju ne postoji poseban razlog – ona postoji pa postoji, sama po sebi, spontano. Ona je iznad karmičkog zakona “uzroka i posledice” i pripada “zakonu spontanosti”.
Zakon spontanosti je osnovni i, u suštini, jedini zakon po kome se u prirodi sve odvija. On proističe iz “ne dualnosti”, na osnovu koje se ispoljavaju blaženstvo, mir i uravnoteženost ljudskog bića kao spontani, ničim izazvani procesi i stanja. Zakon spontanosti je trajan zato što je naša priroda trajna, bez početka i bez kraja.
Ljudi traže sreću izvan sebe. Ali, sreća ne zavisi ni od čega što je manifestovano kao takvo, ona ne zavisi od naučenog znanja i očekivanja, od želja i strahova, od dopadanja i nedopadanja, jer sve te karakteristike su vezane za ego. Sreća postoji u stanju bez ega. Nadilaženjem ega uviđa se da ne postoji ni rođenje niti smrt.

Život je igra međuodnosa materijalizovane i nematerijalizovane energije i dešava se u vremenu, a samo vreme je nezavisno od prostora i materije. Manifestovani svet počinje u beskonačnosti. Beskonačnost je potpuna i jedinstvena (kontinuitet vremena ili večna sadašnjost). Vreme počinje sa doživljajem o sebi “ja postojim” jer dete tada počinje da biva svesno sebe, da ono postoji odvojeno od drugih. Sa doživljajem “ja postojim” nastaje i iskustvo vremena i prostora, zajedno sa svetom.

Ništa što je manifestovano ne može u potpunosti da predstavlja nemanifestovani svet. Pa ipak, cilj čovekovog života kao manifestacije jeste beskonačna individualnost i individualna beskonačnost. Ovakvo biće je u stanju sreće i aktivno se odnosi prema drugim bićima, jer za njega nema razlike između misli i akcije, sebe i okruženja. Njega svaka aktivnost raduje.

Beskonačna individualnost raste i razvija se iz stanja bez misli. U stanju beskonačne individualnosti nema misli koje se množe oko naših mentalnih predstava i projekcija koje se tako još više roje. U takvom stanju smo praznog uma, u “samozaboravu”, “opijeni” svojom božanskom prirodom. Nestajanje ega dešava se napuštanjem ego utvrda i vezivanjem za sopstvo, Boga tj. Apsolut. Čovek se više ne poistovećuje sa svojom ličnošću nego sa svim oko i unutar sebe. On spoznaje istinu: Ja sam sve, ali i – Ja sam taj i taj. Plavi ga osećaj Sreće koja je već bila tu, koja je naša iskonska priroda.

Unutrašnji nagon za samorealizacijom, ispoljen u želji da se bude i ostane srećan, svoj izvor ima u našoj božanskoj prirodi – koja je beskonačnost i bezobličnost. Čovek ima urođenu sposobnost da razvija svesnost, da bude u miru i blaženstvu, da bude srećan, te da sreću ispolji kao ljubav i znanje ka drugima. Sreća je suština ljudske prirode. Priroda, imanentna ljudskom biću, koja postoji i postojaće pre rođenja i posle smrti, primorava nas da kroz životnu borbu tragamo za srećom. Čovek je ograničen sopstvenom prirodom sa kojom je došao na ovaj svet. Zato ne treba tražiti na pogrešnom mestu. U tom cilju neophodno je upotrebiti razumevanje i iskustvo. Naša potreba za srećom je ispravna, proizilazi iz našeg bića, i mi imamo puno pravo da težimo sreći. U toj činjenici možemo naći našu najveću duhovnu potporu za svoje traganje.